Živimo u vremenu u kojem nam se čini da je vrijeme neuhvatljivo, a pitanje „koja je ura“ postalo je dio naše svakodnevice. Ručni sat odavno je prerastao definiciju sprave za mjerenje vremena, za neke je odraz ličnog stila, za druge simbol prestiža, dok je za pojedine predmet ozbiljne strasti, znanja i interesovanja.
Dok pojedini definiciju smatraju tačnom, da se satom samo i isključivo mjeri vrijeme, Strahinja Đorić, ljubitelj satova i horologije, osnivač Instagram stranice „Sat na ruci“ i vlasnik Sat na ruci Watch House Belgrade, dokazuje upravo suprotno.
Ono što je počelo kao hobi i višegodišnje samostalno istraživanje, danas je preraslo u ozbiljnu i drugačiju priču, od regionalne zajednice zaljubljenika u satove do saradnje sa jednim od najpoznatijih švajcarskih proizvođača.
Đorić je danas zvanični ambasador Zenith-a za jugoistočnu Evropu, a članstvo u GPHG Academy, akademiji Grand Prix d’Horlogerie de Genève okuplja stručnjake i profesionalce iz svijeta časovničarstva koji učestvuju u izboru najboljih satova godine, predstavlja još jedno priznanje njegovom radu i znanju.
Ipak, njegov put do svijeta horologije nije počeo zanatskim vodama, već u srednjoškolskim danima, kada je slobodno vrijeme počeo da posvećuje edukaciji o satovima. Danas, šest godina nakon pokretanja „Sat na ruci“ profila, svoju strast nastavlja kroz edukaciju zajednice, ali i kroz Watch House Belgrade, radnju posvećenu niche, odnosno mikro brendovima.
Kako je hobi prerastao u profesiju, šta ga je dovelo do saradnje sa Zenithom i GPHG Academy, te zašto vjeruje da budućnost horologije pripada nezavisnim brendovima, otkriva Strahinja u razgovoru sa nama.
1. Ko je Strahinja Đorić, odnosno „Sat na ruci“? Kada bi morao da napišeš svoj lični slogan, koji bi to bio i zašto?
Strahinja Đorić je diplomirani inženjer saobraćaja. Nakon završetka fakulteta radio sam u struci, dolaskom COVID-a i viškom slobodnog vremena, kreirao i objavljivao sam sadržaj o satovima na društvenim mrežama. Iz tog hobija se postepeno razvila moja najveća strast, satovi.
Iako sam završio Srednju vazduhoplovnu školu i Saobraćajni fakultet, godinama sam ulagao trud u svoje obrazovanje, na kraju, hobi je jednostavno preovladao. Počeo sam samostalno da učim, istražujem i gradim znanje o satovima, a danas, šest godina kasnije, mogu da kažem da sam svoje vreme uložio na pravi način, u nešto što je postalo moj posao. Radim ono što volim.
Već postojeći slogan „Sat na ruci“ bih preuredio u – tvoj sat, moje vreme. Satovi koje ljudi danas biraju često su rezultat vremena koje sam ja prethodno uložio u istraživanje, učenje i edukaciju. Uložio sam svoje vreme kako bih nekome pomogao da odabere sat koji će nositi godinama. Zato bi moj slogan upravo bio „Tvoj sat, moje vreme.“
2. Kako i kada se rodila ljubav prema satovima i kada si shvatio da je to više od hobija?
Oduvek sam gajio ljubav prema satovima, a tu su mi ljubav usadili roditelji. Još kao klinac, gde god bismo putovali i šetali, uvek bi nam pažnju privukli satovi u izlozima. Satovi su jednostavno bili nešto što smo primećivali i o čemu smo pričali. Vremenom je iz toga nastala posebna emocija, a kasnije i prava strast.
U srednjoj školi počeo sam da nosim satove i da ih menjam, a slobodno vreme koje sam imao sve više sam provodio učeći o njima. Istraživao sam, čitao, gledao i pokušavao da razumem ceo taj svet. U jednom trenutku shvatio sam da u regionu gotovo da ne postoji profil koji se ozbiljno bavi satovima na našem jeziku. Tada sam odlučio da budem upravo taj koji će ljudima približiti svet satova.
Sve je počelo iz čiste ljubavi, bez ikakvog plana da će jednog dana prerasti u nešto više. Zajednica je polako rasla i od nekoliko ljudi došla do prvih par stotina članova. Prvih četiri, pet godina satovi su bili moja ljubav i fakultativna aktivnost, nešto što sam radio jer sam u tome iskreno uživao.
Pre otprilike godinu dana shvatio sam da ovo može biti mnogo više od hobija i odlučio sam da mu se potpuno posvetim. Rezultat takvog odnosa prema onome što radim jednostavno je morao doći.
Kada nešto toliko dugo i iskreno gradiš, kada ti je sav fokus na tome i kada svaki dan ulažeš u sebe, prirodno je da hobi u jednom trenutku preraste u posao.
3. Da li je neko u tvojoj porodici imao sličnu horološku strast ili si ti bio prvi koji je pokazao pasiju prema njima?
Satovi su oduvek bili prisutni u mojoj porodici, i sa majčine i sa očeve strane. Svi su ih nosili, voleli i na neki način doživljavali kao više od običnog predmeta. Upravo kroz njih sam od njih i ja počeo da razvijam taj odnos prema njima.
Posebno mi je drag džepni sat koji mi je poklonio deda sa majčine strane, a koji i danas čuvam. Takvi predmeti za mene imaju posebnu vrednost jer nose priču, uspomenu i deo porodične tradicije.
Mogu reći da sam jedini koji je tu porodičnu ljubav prema satovima odveo korak dalje.
4. „Sat na ruci“ je za prethodnih šest godina doživio veliki uspjeh. Koji trenutak iz tog perioda pamtiš kao ključni, onaj kada si shvatio da je sve što radiš preraslo u nešto ozbiljnije?
Zanimljivo je što su ključni trenuci zapravo došli prilično kasno, s obzirom na to da sam tada već šest godina postojao i gradio „Sat na ruci“. Nikada nisam razmišljao o tome da sebe nazivam stručnjakom, niti mi je cilj bio da se na bilo koji način izdvojim kao neko ko „zna sve“. Moj fokus je od početka bio da učim i što većem broju ljudi približim svet satova.
Ipak, nakon šest godina rada desili su se trenuci koji su mi pokazali da je ono što radim vrednovano i van naše zajednice. Veliki iskorak u mojoj karijeri bio je kada sam u aprilu postao ambasador Zenith-a za jugoistočnu Evropu, njihov zvanični partner i influenser. To mi je predstavljalo veliko priznanje, jer je reč o brendu sa izuzetnom veštinom i značajem u svetu časovničarstva.
Drugi trenutak koji posebno izdvajam jeste prijem u GPHG (Grand Prix d’Horlogerie de Genève) Akademiju, jednu od najuticajnijih zajednica u svetu satova, čiji članovi svake godine učestvuju u izboru najboljih noviteta u horologiji. Biti deo te zajednice za mene je bilo veliko priznanje.
Zato ove trenutke doživljavam kao svojevrsni „šlag na tortu“ prethodnih šest godina. Ne zato što su mi promenili pogled na sebe, već zato što su mi potvrdili da je sav trud imao smisla. Nikada nisam želeo da me uspeh udalji od onoga od čega je sve počelo, ljubavi prema satu na ruci i želje da tu strast prenesem na druge.
5. Otvorio si svoju radnju sa niche brendovima. Da li primećuješ da mlađe generacije sve više obraćaju pažnju na satove i da li se njihov odnos prema njima promjenio?
Da, definitivno primećujem da mlađe generacije sve više obraćaju pažnju na satove i da se njihov odnos prema njima značajno promenio. Posebno mi je drago što danas ne gledaju na sat samo kao na modni detalj, već žele da znaju šta nose, ko ga je napravio, koliko košta, kakav mehanizam ima, koje su mu specifikacije i šta zapravo stoji iza tog komada na ruci.
To posebno vidim kroz svoju zajednicu. Ljudi koji me prate već nekoliko godina sada polako stasavaju u generaciju koja može, ali što je još važnije, zna da izabere sat koji im odgovara. To mi je možda i najveća potvrda svega što sam radio prethodnih godina. Od samog početka mi je bilo važno da ne govorim ljudima šta da kupe, već da ih edukujem kako da sami donesu dobru odluku.
Otvaranje „Sat na ruci – The Watch House Belgrade“, za mene predstavlja krunu dosadašnje karijere, ali i svojevrsnu zaostavštinu. Posebno zato što sam se odlučio za nišne, odnosno mikrobrendove, za koje verujem da predstavljaju budućnost. Oni su svojevrsni otklon od svega komercijalnog što je obeležilo tržište poslednjih dvadesetak godina i mislim da će se o njima tek mnogo više pričati.
U radnji se, između ostalih, nalaze Yema, Eska, Venezianico i Baltic. Posebno mi znači što smo trenutno jedina radnja u ovom delu sveta koja ima Baltic u ponudi, a tek četvrta u Evropi.
Ono što me najviše raduje jeste što mladi ljudi pokazuju ogromnu radoznalost. Moj sadržaj im je zanimljiv upravo zato što žele da uče i istražuju. Klipovi poput satova koje poznate ličnosti nose, njihove vrednosti i specifikacije su definitivno kvalitetan materijal koji mladi vole i prate.
6. Koji sat bi preporučio kao “first watch” ženskoj, a koji muškoj populaciji?
Za žensku populaciju, kao prvi sat bih izdvojio Longines Conquest u 30 ili 33 mm ili Longines DolceVita. To su modeli koji se lako nose, imaju prepoznatljiv dizajn i mogu biti dugoročno odličan izbor. Ako bih išao u pravcu mikrobrendova, onda bih svakako pogledao Baltic MR01 36 mm ili Venezianico Redentore 36 Sedef, posebno zbog njihovog dizajna i svakodnevne nosivosti.
Kada govorimo o muškarcima, mislim da za početak nema potrebe bežati od brendova kao što su Citizen, Seiko i Tissot. Naprotiv, smatram da su upravo oni odlična ulazna tačka u svet satova. Ako govorimo o budžetu oko 1.000 eura, moj izbor bi bio Seiko Alpinist, neki od modela iz Seiko Prospex kolekcije, Tissot PRX ili Tissot Gentleman.
A onda dolazimo do onoga što mene posebno raduje, mikrobrendova. Tu bih izdvojio Baltic Prismic, kao i Baltic Hermétique Tourer i Baltic Hermétique Summer, koji se kreću oko 800–850 eura i nude odličnu svakodnevnu upotrebljivost, uključujući vodootpornost.
7. Kada pogledaš gde je horologija danas, šta misliš, šta će ljubiteljima satova biti najvažnije za deset godina?
Mislim da je budućnost horologije upravo u nezavisnim niche brendovima. Govorimo o brendovima čije se cene kreću od 20.000 do čak dva miliona, a koji su danas možda manje poznati široj publici. Ljudi će se sve više okretati niche brendovima, početi više da ih cene i da razumeju kakvo umeće stoji iza njih.
Danas kupci misle da je dve ili tri godine čekanja na sat mnogo, ali kada pogledate nezavisne i niche brendove, shvatite da postoje satovi za koje se čeka i do deset godina. Lista čekanja kod nekih je toliko duga da će tek u budućnosti ljudi shvatiti koliko su ti satovi zapravo vredni. U tom smislu, verujem da će pojedini nezavisni mikro brendovi vremenom vredeti mnogo više nego što danas vrede čak i pojedini Rolex modeli.
8. Kao vizionar i neko ko je od svoje strasti izgradio ozbiljnu priču, gdje vidiš „Sat na ruci“ za deset godina?
Iskreno, nikada nisam išao toliko daleko. Idem godinu za godinu. Iako sam vizionar i volim da imam i pratim plan, taj plan je uvek vezan za godinu koja je predamnom.
Ali ako baš moram da zamislim „Sat na ruci“ za deset godina, volio bih da bude najpoznatija regionalna prodavnica satova i prepoznata regionalna priča. Već danas imamo određene potvrde za to, i mislim da postoji potencijal da „Sat na ruci“ postane ono što su u regionu danas Malalan ili Petrović, ime koje ljudi prepoznaju i van svoje matične zemlje.
Voleo bih da „Sat na ruci“ bude prisutan u drugim državama regiona i da se priča koju smo počeli ovde proširi mnogo dalje.
Ostavite odgovor